VOICE OF MONTENEGRO

The first online portal for citizens in the country and in the diaspora

СВЕТИ АНТОНИЈЕ (АБРАМОВИЋ) – ЖИВОТНИ ПУТ, ДУХОВНО СТРАДАЊЕ И ПОВРАТАК КОРИЈЕНИМА ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Avatar photo

VOMINFO

18. novembar 2026.
Screenshot

Постоје људи чији се живот не мјери само годинама које су проживјели, већ крстом који су носили, искушењима кроз која су прошли и вјером коју нијесу напуштили. Једна од таквих личности у новијој црногорској црквеној историји јесте митрополит Антоније (Абрамовић), први поглавар обновљене Црногорске православне цркве, чије име заузима посебно мјесто у ćећању и духовном насљеђу њених вјерника.

Његов животни пут био је пут монашког подвига, служења, одрицања, изгнанства, искушења и повратка духовним коријенима своје отаџбине.

ОД ЂЕТИЊСТВА ДО МОНАШКОГ ПРИЗИВА

Митрополит Антоније, свјетовним именом Илија Абрамовић, рођен је 16. јула 1919. године у Боки которској. Још од раног дјетињства био је привржен храму и православној вјери. Његов животни позив одвео га је путем монаштва, молитве и служења Цркви.

Духовно се формирао у манастирским срединама, између осталог у манастиру Прасквици и древној светињи Високим Дечанима. Замонашио се добивши име Антоније, а 1941. године примио је свештенички чин.

У монашком животу прошао је кроз послушања, молитву, пост и духовну дисциплину. Био је игуман Високих Дечана, а касније је служио и у другим манастирима, међу којима су Пећка патријаршија, Раковица и Савина.

Године проведене у манастирима биле су темељ његовог духовног сазријевања. То је био живот далеко од свјетовне удобности, испуњен молитвом, одговорношћу и служењем вјерном народу.

ГОДИНЕ ИСКУШЕЊА И СЛУЖЕЊА У ТУЂИНИ

Почетком шездесетих година прошлог вијека његов животни пут одводи га изван Црне Горе. Боравио је у Грчкој, а потом отишао у Канаду, ђе је наставио свештеничку службу у православним заједницама.

Иако је био далеко од завичаја, веза са родном земљом и њеним духовним насљеђем није престајала. Иза њега су биле деценије монашког и свештеничког искуства, али и године личних искушења, одрицања и животних преокрета.

Године проведене у туђини нијесу угасиле његову везаност за Црну Гору. Напротив, повратак завичају и могућност да учествује у обнови црногорског црквеног идентитета постали су важан дио његовог животног пута.

ПОВРАТАК ЦРНОЈ ГОРИ И ОБНОВА ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

На Лучиндан, 31. октобра 1993. године, Антоније Абрамовић враћа се у Црну Гору, у вријеме великих политичких, друштвених и националних превирања.

На општецрногорском збору на Цетињу изабран је за поглавара обновљене Црногорске православне цркве. Тиме је преузео изузетно тежак задатак – да стане на чело црквеног покрета који је настојао да обнови посебну црногорску православну црквену организацију и њен историјски идентитет.

То није био пут почасти и удобности. Био је то пут великих подјела, противљења, спорова и личних одрицања.

Његов избор није био прихваћен од других помјесних православних цркава, а његов црквени статус оспораван је и у срединама у којима је раније служио. Те околности представљале су додатно искушење за човјека који је посљедње године живота посветио обнови Црногорске православне цркве.

За све нас присталице обновљене ЦПЦ, Антоније је остао човјек који је прихватио одговорност у тренутку када су они сматрали да је неопходно обновити црногорску црквену самосталност и сачувати духовно насљеђе предака.

КРСТ СТРАДАЊА – МУКЕ, ОДРИЦАЊА И ПОСЉЕДЊЕ ГОДИНЕ

Живот митрополита Антонија у посљедњим годинама био је обиљежен бројним искушењима. Суочавао се са одбацивањем, црквеним и политичким противљењем, оспоравањем свог духовног ауторитета и тешким околностима у којима је покушавао да организује обновљену Црногорску православну цркву.

Управо зато се његов живот у ćећању вјерника и поштовалаца ЦПЦ често описује као мученички пут.

Његово мучеништво треба посматрати прије свега у духовном и животном смислу: као страдање човјека који је посљедње године живота провео носећи терет одговорности, оспоравања, болести и борбе за оно у шта је вјеровао.

Важно је разликовати тај духовни доживљај страдања од историјски потврђеног мучеништва у смислу насилне смрти. Према доступним биографским подацима, митрополит Антоније преминуо је 18. новембра 1996. године у Подгорици, након здравствених проблема, а његове свете мошти похрањене су у цркви светог Ивана Црнојевића на Цетињу.

Иако његов живот није завршен насилном смрћу, ćећање на његова одрицања, искушења и посвећеност духовном позиву остаје важан дио насљеђа које је оставио.

За нас његове поштоваоце, он није био само први поглавар обновљене ЦПЦ, већ симбол једног историјског настојања да Црна Гора сачува своје духовно насљеђе, црквену традицију и право на сопствени идентитет.

Црногорска православна црква га данас поштује као Светог Антонија Митрополита Црногорског, а његово име и духовно насљеђе заузимају посебно мјесто у њеном животу.

У новије вријеме његово поштовање додатно је наглашено објавама о обретењу његових моштију 2024. године, што је за његове поштоватеље представљало посебан духовни догађај.

ВЈЕЧАН ПОМЕН И СЛАВА СВЕТОМ АНТОНИЈУ, МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКОМ!

СВЕТИ ОЧЕ АНТОНИЈЕ, МОЛИ БОГА ЗА НАС!

Avatar photo

VOMINFO

Informativni portal posvećen Crnoj Gori, regionu i svijetu. Donosimo vijesti iz politike, ekonomije, društva, kulture i drugih oblasti, povezujući Crnu Goru sa njenom dijasporom.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *