piše: Merima Maljević Karastanović
Postoji jedna vrsta licemjerstva koju nikako ne mogu da razumijem, a još manje da prihvatim.
Ljudi koji su i sami prošli put imigracije, dobili priliku za bolji život, izgradili karijere, zasnovali porodice i stekli državljanstvo, odjednom, kada se situiraju, dobiju neku neizlječivu amneziju.
Zaborave kako je bilo počinjati od nule, a onda baš oni počnu da komentarišu koliko novih imigranata treba dozvoliti da uđe u zemlju, ko zaslužuje da dođe i kome bi trebalo zatvoriti vrata.
S druge strane, moji prijatelji Amerikanci, čije porodice ovđe žive već generacijama, prema imigrantima se odnose s nevjerovatnom toplinom, otvorenošću i iskrenom dobrodošlicom. Ne pitaju odakle dolaziš, već kako mogu da ti pomognu da se ośećaš prihvaćeno. Upravo zbog takvih ljudi sam zavoljela Ameriku i prihvatila je kao svoj dom.
I tu vidim najveći paradoks: oni koji nikada nijesu imali priliku da žive u drugoj zemlji ponekad imaju mnogo više razumijevanja za imigrante od onih koji su i sami nekada bili u njihovoj koži.
Naravno, možemo imati različita mišljenja o imigracionoj politici. Ali ne bi trebalo da izgubimo ljudskost i zaboravimo sopstvene početke.
Državljanstvo se može steći. Empatija, zahvalnost i karakter ne dolaze automatski s pasošem.
I nikada ne zaboravimo: i mi smo nekada bili novi imigranti. Neko je i nama otvorio vrata.
P.S.
„I Viaggiatori“ („Putnici“), skulptura umjetnika Bruna Catalana, posvećena iseljenicima. Ona simbolizuje prazninu koja nastaje kada čovjek napusti svoju zemlju, porodicu i svoj narod u potrazi za drugačijim životom.
